Blizak prijatelj vs. Psihoterapeut

(Odlomak iz knjige „Gledanje u sunce“ I. Jalom)

Moć pristupa „ovde i sad“

Često sam čuo kako neko pita da li je čoveku potreban terapeut ako ima bliske prijatelje. Bliski prijatelji su neophodni za dobar život. Štaviše, ako je čovek okružen dobrim prijateljima ili (konkretnije rečeno) ima sposobnost da uspostavi trajne bliske odnose, mnogo su manje šanse da će mu biti potrebna terapija.

Kakva je onda razlika između dobrog prijatelja i terapeuta?

Dobar prijatelj (ili vaš frizer, maser, berberin ili lični trener) može vam pružiti podršku i empatiju. Dobar prijatelj može biti privržena osoba od poverenja na koju možete računati i u teškim vremenima. Međutim, ostaje jedna glavna razlika: najverovatnije će vam samo terapeut priću u „ovde i sada“.

Šta znači „ovde i sad“?

Interakcije ovde i sada (odnosno komentari o neposrednom ponašanju sagovornika) retko se javljaju u društvenom životu. Kada se jave, one su ili znak veoma velike bliskosti ili nastupajućeg konflikta (na primer: „Ne dopada mi se način na koji me gledaš“) ili znak interakcije između roditelja i deteta („Ne prevrći očima dok ti govorim“).

Tokom terapijske seanse, „ovde i sada“ podrazumeva usmeravanje na ono što se događa između terapeuta i pacijenta u neposrednoj sadašnjosti. To nije bavljenje pacijentovom prošlošću (tamo i onda), niti pacijentovim sadašnjim spoljnim životom (tamo i sada).

A zašto je „ovde i sada“ bitno?

Osnovni postulat psihoterapijske obuke glasi da terapijska situacija predstavlja društveni mikrokosmos, odnosno da pacijent pre ili kasnije na terapiji ispoljava isto ponašanje kao i u spoljnom životu. Onaj ko je sklon samonipodaštavanju, ili je arogantan, ili je strašljiv, zavodljiv ili zahtevan, pre ili kasnije će to isto ponašanje pokazati prema terapeutu tokom seanse. U tom trenutku, terapeut se može fokusirati na ulogu pacijenta u stvaranju problematičnog pitanja koje se pojavilo u terapijskom odnosu.

To je prvi korak u procesu pomaganja pacijenu da preuzme odgovornost za nevolje u sopstvenom životu. On će na kraju shvatiti osnovni logičan zaključak:

Ako sam ja odgovoran za ono što mi u životu ne ide kako treba, onda sam ja, i samo ja u stanju da to promenim.

Štaviše – i ovo je suštinski važno – informacije koje terapeut dobije „ovde i sada“ izvanredno su tačne. Iako pacijenti često mnogo govore o svojim interakcijama sa drugima – partnerima, prijateljima, šefovima, nastavnicima, roditeljima – terapeut te druge ljude (u njihovim interakcijama sa pacijentom) vidi samo kroz oči datog pacijenta. Takvi opisi spoljnih događaja su indirektni podaci, često iskrivljeni i veoma nepouzdani.

Koliko sam samo puta čuo pacijentom opis druge osobe – na primer supružnika – da bih potom začuđeno vrteo glavom u neverici kada bih tu osobu upoznao na bračnoj terapiji. Zar je ova ljupka, živahna osoba ista ona iritirajuća, beživotna i nepažljiva o kojoj slušam svih ovih meseci? Terapeut najpotpunije upoznaje pacijente posmatrajući njihovo ponašanje na terapiji. To su uverljivo najpouzdaniji podaci koji su mu na raspolaganju: neposredno doživljava pacijenta i način na koji interaguje sa njim, te stoga uviđa i kakvu interakciju pacijent verovatno ima sa drugima.

Ispravnom upotrebom „ovde i sada“ tokom terapije stvara se bezbedna laboratorija, ugodna arena u kojoj pacijent može preuzeti rizik, otkriti svoje najmračnije i najsvetlije strane, čuti i prihvati i povratne informacije, i – što je najbitnije od svega – isprobati ličnu promenu. Što se terapeut više usredsređuje na ovde i sada (a ja nastojim da to radim na svakoj seansi), to se sa pacijentom jače povezuje u blizak odnos pun poverenja.

Dobra terapija ima prepoznatljiv ritam: Pacijent otkriva osećanja koja je prethodno poricao i potiskivao. Terapeut shvata i prihvata ta mračna ili nežna osećanja. Ohrabren tim prihvatanjem, pacijent se oseća sigurno i potvrđeno, te preuzima još veće rizike. Ta bliskost, povezanost koja proističe iz „ovde i sada“, drži pacijenta angažovanim u teraijskom procesu; ona mu obezbeđuje internu referentnu tačku kojoj se može vraćati i nastojati da je stvori i u svom društvenom svetu.

Naravno, dobar odnos sa terapeutom nije krajnji cilj terapije. Pacijenti i terapeuti skoro nikad ne uspostavljaju dugotrajna prijateljstva u stvarnom, spoljnom životu. Ipak, pacijentova veza sa terapeutom služi kao generalna proba za pacijentove društvene odnose u spoljnom svetu.

Izvori:

Jalom I. Gledanje u Sunce, Psihopolis Institut Novi Sad, 2011.