Kako smo naučili da budemo bespomoćni?

Nije retkost da u susretu sa različitim životnim situacijama ljudi veruju da ne mogu s njima da izađu na kraj. Ubeđeni su da moć za promenu ne pripada njima. Ljudi veruju da: „ne mogu da kažu ne, ne mogu da se zauzmu za sebe, ne mogu da izađu iz nezadovoljavajućeg braka, veze ili nekog drugog toksičnog odnosa“. Čvrsto veruju da su bespomoćni i da se to ne može promeniti, a ne znaju da su naučili da budu bespomoćni.

Naučena bespomoćnost se nalazi u osnovi brojnih psihičkih poteškoća (od preterane popustiljivosti i servilnosti do anksioznosti, depresije i mnogih drugih). Dobre vesti su da čovek može da odluči da nauči da bude „moćan“. Da može odgovornost za sopstveni život da vrati u svoje ruke. U tome leži moć psihoterapije.

Kako naučena bespomoćnost nastaje najbolje ilustruje sledeća priča Jorge Bukija iz knjige „Ispričaću ti priču“:

Kad sam bio dete, obožavao sam cirkuse, a u cirkusu su mi se najvše sviđale životinje. Pažnju mi je posebno privlačio slon, koji je, kako sam posle saznao, svoj deci bio najdraža životinja. Tokom predstave golema životinja je svašta izvodila novčićem, neuobičajena kombinacija veličine i snage... Ali nakon nastupa i neposredno pre izlaska na pozornicu, slon je uvek bio vezan za kočić poboden u zemlju, lancem koji je držao samo jednu nogu.

Osim toga, kolac je bio mali komad drveta zaboden jedva nekoliko centimetara u zemlju. Iako je lanac bio debeo i moćan, bilo mi je jasno da se životinja koja je u stanju da iščupa stablo s korenom, mogla s lakoćom osloboditi kočića i pobeći.

Tajna mi je i dalje bila nejasna.

Šta ga onda drži?

Zašto ne pobegne?

Kad mi je bilo pet ili šest godina, još sam verovao u mudrost odraslih. Pa bih pitao učitelja, oca ili strica za tu misteriju sa slonom. Neko od njih mi je objasnio da slon nije pobegao jer je istreniran.

Ponovio sam pitanje koje se samo nametalo: „Ako je istreniran, zašto su ga vezali?“

Ne sećam se da sam dobio ikakav smislen odgovor. S vremenom sam zaboravio na misteriju sa slonom i kolcem i prisetio bih ja se samo kad bih sreo one koji su se nekad pitali isto.

Pre nekoliko godina otkrio sam da je neko, na moju sreću, bio dovoljno mudar da pronađe odgovor:

Cirkuski slon ne beži zato što je vezan za sličan kočić još otkad je bio veoma mali.

Zatvorio sam oči i zamislio bespomoćnog, tek rođenog slona koji je vezan za kolac. Siguran sam da je u tom trenutku slončić gurao, vukao i znojio se pokušavajući da se oslobodi. Uprkos svojim naporima nije uspeo jer je taj kolac za njega bio prečvrst.

Zamislio sam kako je iscrpljen zaspao i kako je sledećeg dana opet pokušavao, i sledećeg, i sledećeg...Sve do jednog dana, jednog, za njegov život užasnog, dana, kada životinja nije prihvatila svoju nemoć i prepustila se sudbini.

Taj golemi i moćni slon kojeg vidimo u cirkusu ne beži jer, jadnik, misli da ne može.

Urezala mu se u sećanje ona nemoć koju je osetio ubrzo nakon rođenja.

Najgore je što nikad više nije ozbiljno preispitao to sećanje.

Nikad, nikad više nije pokušao iskušati svoju snagu...

Odluke i zaključci, koje smo doneli kao deca i koji su tada bili tačni, opstaju i prate nas u odraslom dobu.

Stare odluke prvo treba prepoznati, onda preispitati i ostaviti u prošlosti. Sledeći korak je donošenje novih koje će služiti našem najboljem interesu. U tome nam može pomoći psihoterapija.

Izvori:

Knjiga: Jorge Bucay, Ispričat ću ti priču.

Slike: Pexels.com